Čovjek na klupi
Čovjek na klupi On postoji tako da živi u tuđoj koži. Grad je tog dana bio pust, toliko da se ljudima ponekad činilo da su sami na ulicama, no ne toliko pust da taj osjećaj potraje. Tako je bilo i u parku, taman toliko ljudi da znaš kako nisi sam, no u isto vrijeme imaš dovoljno privatnosti, manje je pari očiju na tebi. Klupa s koje se vidi većina parka zjapila je prazna čitavo jutro, ljudi kao da nisu ni htjeli pogledati tu hrpu dasaka. No u jednom je trenutku, kad je sat već odavno otkucao podne, klupa pružila odmor nekom čovjeku. Sjeo je na klupu i počeo promatrati ljude. Tražio je inspiraciju, neki kretnju ili stvar koja će mu viknuti: „pokreni se!“. Posvetio je nekoliko trenutaka svog koncentriranog pogleda paru koji je ležao u hladovini stabla. Jedan je bio naslonjen na drvo, a drugi mu je ležao u krilu. Prvi je gledao preda se u neku neodređenu točku, a drugi je gledao u svog partnera dok mu je ovaj prolazio prstima kroz kosu dajući mu do znanja da je prisutan i da zapravo ...